Kada smo 2002. pokretali ediciju STUDIO LIRICA prvi i osnovni naš interes bila je vokalna pedagogija – njeno teorijsko utemeljenje – jer, smatrali smo tad, a danas smo u to još čvršće ubeđeni, upravo ona drži veoma bitne ključeve teatarskog izvodilaštva. Predznak „STUDIO“ označavao je da sâmo središte inicijative treba da bude u jednoj praktičnoj glasovnoj radionici, kako za pevani, tako i za govorni glas – a da će teorijski spisi, koje prevodimo i objavljujemo, predstavljati jednostavno „backup“. Reč „LIRICA“ odnosila se ponajpre na zapadnoevropsku tradiciju lirskog, muzičkog, pozorišta, i na sve elemente koji sa ovim mogu stajati u vezi: na zapadnu umetnost tonova, – uz nju ljudski glas kao muzički instrument, prvo načelo lirskog pozorišta, kulturu zvuka uopšte, – i na umetnost pozorišne scene.

Nismo mogli prihvatiti da su lirsko i dramsko pozorište potpuno odvojene celine bez ikakve veze jedne s drugom.

Naš predmet je već odavno prerastao granice svojih početaka. Hteli bismo da naša izdanja kao temu imaju sve ono što za zapadnu kulturu proishodi iz duha muzike.

Dela koja objavljujemo uglavnom pripadaju stranim autorima i prošlim vremenima. Kod nas nisu prevedeni ključni radovi iz oblasti kakve su vokalna pedagogija (pevanog i govornog glasa), teorija i estetika opere, operska inscenacija; kod nas je muzička drama kao forma znana tek pojedincima; i uopšte, mnogo toga nije urađeno na vreme: da bismo mogli ići napred, trebalo bi da ovu prazninu popunimo.

Stalo nam je i do toga da ukažemo na moguće puteve izlaska iz krize u koju je zapalo naše opersko izvodilaštvo, – jer upravo je operska, lirska pozornica, mesto na kom lirski pozorišni komad živi.

Ideja o osnivanju glasovne radionice STUDIO LIRICA ostaje.

Dobrodošli na sajt STUDIO LIRICA